Prema Zakonu o Zaštiti životne sredine, sistem zaštite čine mere, uslovi i instrumenti za održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića, kao i sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika zagađivanja životne sredine. Ako uzmemo u obzir da ne znaju svi građani Zakon, dovoljno je da se pozovemo na gradivo osnovnog obrazovanja i shvatimo da je stanje životne sredine u Srbiji unazađeno i ugroženo, ne samo zbog neorganizovanosti i sistema, budžeta i politike, već zbog neprihvatanja odgovornosti građana.

O ekološkim problemima u kojima se nalazi Srbija, za Energynews govori Aleksandar Vesić, Viši savetnik iz Ministarstva zaštite životne sredine. Gospodin Vesić probleme je pretočio u novac ističući da nama treba 5 i po milijardi samo za postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, za upravljanje otpadom skoro tri milijarde evra, za industrijsko zagađenje gotovo dve milijarde evra.

Pomenute iznose moguće je izraziti i kao 1400 evra po stanovniku Srbije. Toliko je od prilike potrebno za popravku stanja životne sredine u Srbiji, u narednih petnaestak godina.

Poglavlje 27 posvećeno stanju životne sredine u pregovorima sa Evropskom unijom biće za nas teško, obimno i skupo. To nije zato što su ekološki kriterijumi u Evrospkoj uniji nenormalno i nedostižno visoki već pre svega  zato što je stanje životne sredine u Srbiji jako loše. Alarmantna je činjenica da se u reke u Srbiji otpad nekontrolisano uliva dok se voda iz indrustrije ipak prati.

"Iz svih velikih gradova kompletan otpad iz kanalizacije se uliva u reke bez ikakve kontrole. Što se tiče voda iz industrije one su dosta pod kontrolom. Sva industrijska postrojenja imaju postrojenja za pročišćavanje otpadnih voda. Što se tiče postrojenja za prečišćvanje vazduha nemaju i što se tiče odlaganja otpada opasnih materija isto nije u idealnom stanju", objašnjava Vesić.

Sliku upotpunjuje podatak da u našoj zemlji, čijoj se prirodi divimo, postoji oko 3 i po hiljade divljih deponija koje nastaju stihijski. Kada uspemo da ga skupimo, opasan otpad izvozimo i za to plaćamo velike sume novca.

"Mi nemamo adekvatan tretman medicinskog otpada, mi nemamo tretman za baterije i tretman drugih vrsta otpada koji mi sada izvozimo, zapravo otpad zbrinjavamo u Bugarskoj, Italiji i Francuskoj", ističe za naš portal Ana Petrović Vukićević, direktorka Udruženja reciklera Srbije.

Greška u budžetu na štetu životne sredine

Upravljanje otpadom jedan je od najbitinijih aspekata cele ove priče. Uprkos tome, reciklažna industrija mogla je u Srbiji propasti praktično preko noći. To se dogodilo zato što je neko greškom u budžet za 2014. za reciklere isplanirao, umesto dve milijarde, samo 300 miliona dinara. Svoju zabrinutost objasnila nam je gospođa Petrović Vukićević.

"Možemo da prihvatimo da ove godine nije bilo rasta zbog krize, ali da se budžet pet puta smanji za jednu oblast a s druge strane imate potrebu da sve veće i veće količine otpada reciklirate i da povećavate procenat i da se usklađujete sa standardima koji važe u evropskoj uniji, onda tu nešto ozbiljno nije u redu. Nije mi jasno, pri tom mi je jako žao što niko za to nije odgovarao."

Problem je na kraju rešen kroz rebalans budžeta. Ali, da bi negativan trend u razvoju industrije, koja će suštinski odrediti budućnost životne sredine u Srbiji, bio zaustavljen, potrebno je da se na isplatu ne čeka ovako dugo.

Rešenje u reorganizaciji i kontroli dinamike poslovanja

Uvođenje svojevrsne discipline u postupke građana, i standardizacija procesa, svakako bi doprineli poboljšanju opšteg stanja zaštite.

"U suštini jedino ispravno što omogućava rast i predvidivo poslovanje je da postoji kvartalni ritam. U kvartalnom ritmu da se naplaćuje eko taksa od zagađivača, da inspekcija vrši ozbiljne i ažurne kontrole i prinudne naplate, za one koji su nesavesni i ne plaćaju, da u tom kvartalnom ritmu se kontrolišu količine koje su recikleri preradili, odmah po završenom kvartalu da dobiju ugovor i da im budu isplaćena sredstva", ističe Ana Petrović Vukićević.

Ljubinka Kaluđerović, iz organizacije Stalna konferencija gradova i opština,  smatra da je kontrola, u celom procesu unapređenja životne sredine, najbitnija. "Ključna uloga je u inspekcijama. Znači to neko mora da iskontroliše dok to ne postane jedna praksa, rutina, jedan normalan način funkcionisanja."

Zdravo okruženje je i odgovornost građana

Za promenu stanja životne sredine nije dovoljna promena zakona, industrije i institucija, već i ponašanja ljudi. Ljubinka Kaluđerović nam skreće pažnju na korigovanje osnovnih modela ponašanja društva.

"Sveukupno treba da se ponašamo malo drugačije, nije ništa strašno. Možda ćemo za početak da budemo malo pristojniji."

U smislu svačije odgovornosti, evo teme za razmišljanje o stvarima bez kojih danas teško možemo da zamislimo sebe. Dok ih koristimo rade za nas, ali ako ih bez pravila odbacimo mogu raditi protiv nas.

"Jako su opasni otpadi od elektronskog materijala, mobilni telefoni, sve što radi na struju u sebi ima materijale koje posle upotrebe ako ostanu nezbrinuti adekvatno u prirodi su opasni za životnu sredinu", važan apel upućuje nam Ana Petrović Vukićević .