Usled različitih nepovoljnosti koje se u Srbiji dešavaju u poslednjih nekoliko godine, ljudi su, zbog gubitka posla ili nedovoljnih primanja, uglavnom prepušteni sami sebi. Vrlo često se upuštaju u privatne i samostalne poslove i na taj način pokušavaju da dođu do adekvatne zarade. Različitih priča je mnogo, neke su manje ili više uspešne, ali često se najuporniji i najvredniji izdvajaju. Tako je i porodica Radosavljević iz Bariča koja je devedesetih godina odlučila da iskoristi svoje znanje i plodno tle, napravila rasadnik Teodora, nedaleko od Obrenovca. Slađana i Dragan imaju četvoro dece i danas u svom plasteniku pored atraktivnog sezonskog cveća gaje limun, mandarine pa čak i banane za koje tvrde da su zaštitni znak rasadnika.

Slađana Radosavljević, rasadnik Teodora, Barič

 „Devedeset posto celokupne proizvodnje obavlja se samostalno, dok se ostatak kompenzuje sa kolegama. Na godišnjem nivou u ovom rasadniku proizvede se preko 10 000 biljaka”, kaže vlasnica rasadnika Teodora. Ona dodaje i da su prinosi od rasadnika zadovoljavajući i njihova skromna šestočlana porodica se ne žali previše jer, kako kažu, u uslovima u kojima je cela zemlja, njihov mali biznis je velika stvar.

 Još jedan interesantan primer je životna priča Jovana Pucarevića koji je po struci elektrotehničar ali je odlučio da pokrene sopstvenu proizvodnju jagoda. “Ideje su mi bile razne, međutim, konsultacija stručnjaka i profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu prevagnula je da su jagode najpovoljniji izbor za projekat koji sam smislio”, navodi Jovan Pucarević i dodaje, “Ova kultura se najviše isplati i donosi rod za godinu dana, a i promet ima konstantu u odnosu na neke druge voćne kulture”

Jovan Pucarević, proizvođač jagoda

On od svog zasada očekuje oko 10 tona jagoda godišnje i planira da, ukoliko se investicija isplati, pokrene i izvoz. U izgradnji je i hladnjača koja će biti neophodna ukoliko se proizvodnja bude razvijala kako je planirano. Jovan za sebe tvrdi da je početnik i da njegovo iskustvo nije preveliko ali zato se redovno konsultuje sa poljoprivrednicima i sa ljudima iz struke.

Osim borbe za goli život, povod pokretanja samostalne proizvodnje često bude i čista ljubav prema ovom poslu, ili čak nasleđena porodična tradicija, kao što je slučaj Mihala Balaža iz Stare Pazove. On je posle uspešne fudbalske karijere rešio da investira u ratarstvo, na imanju svoga oca. Podjednako je uspešan i u proizvodnji ratarskih kultura: kukuruza, šećerne repe, soje i suncokreta. Osim što ima prirodno bogatstvo plodne zemlje na kojoj je njegovo imanje i prinosi često umeju da budu iznad proseka, Mihal navodi za Energynews da ipak postoji određena neizvesnost:

“Nikako ne mozemo da kažemo, da tvrdimo da ćemo sledece godine imati toliku i toliku zaradu. Jednostavno, čekamo šta će doneti jesen i šta će biti na leto, proleće.” Takođe, propusti postoje u regulativama agrarne politike u Srbiji, ističe Mihal.

Mihal Balaž, ratar iz Stare Pazove

 Neizvesnost i nedovoljna podrška države izdvajaju se kao najveći problemi sa kojim se susreću samostalni proizvođači različitih poljoprivrednih proizvoda. Izvesno je da uprkos tome, zahvaljujuci preduzimljivosti i isključivo sopstvenom trudu uspevaju da održe i prošire posao koji su pokrenuli. Tajna je, tvrde, u upornosti i napornom radu.

M.N - J.M.