Jedna od najmlađih i veoma perspektivnih industrijskih grana u celom svetu je reciklažna industrija. Sa znanjem i svešću o tome koliko zavisimo od stanja životne sredine u poslednjim decenijama razvijaju se i usložnjavaju tehnologije, zakonska i preduzetnička rešenja i različite oblasti ove grane privrede. Reciklažna industrija u Srbiji imala je početni bum, a zatim jedan težak krizni period, prouzrokovan ukidanjem Fonda za zaštitu životne sredine. Ana Petrović Vukićević, predsednica Udruženja reciklera Srbije, za portal Energynews objašnjava problem.

„Mi smo imali od započinjanja bitisanja reciklažne industrije u Srbiji negde od 2008. i uspostavljanja prvog seta zakona. Imali smo rast reciklažne  industrije i to u vreme ekonomske krize  i ta industrija je jedina rasla i sa po sto procenata godišnje i taj rast je trajao negde do 2011. godine“, razjašnjava Ana Petrović Vukićević i dodaje: „U 2012. godini  se dešava da zbog tog ukidanja Fonda nastaje stagnacija u reciklažnoj industriji, a onda u 2013. i  2014. godini  imamo konstantan pad u proseku od po 25 procenata“.

Cela ova industrija bazira se na eko- taksi, od koje se plaća i nadoknada reciklerima. Svi procesi reiklaže su složeni i skupi.

„Sam proces sakupljanja, transporta, utrošeni energenti, za sam proces prerade, plate zaposlenih i vrednost reciklata koji se dobije na kraju tog procesa koji može da se prodaje dalje na tržištu, s jedne strane su troškovi daleko veći a vrednost reciklata koji možemo kasnije na tržištu daleko manja od cene koštanja celog procesa“, kaže Ana.

Eko taksa postoji da bi pokrila tu razliku i da bi država reciklerima mogla da isplati nadoknade. Problem nastaje ako eko- taksa pokriva neke druge stvari.

„Ako dozvolimo, kao što se dešavalo prethodnih godina, da se eko- taksa nenamenski troši za druga socijalna davanja, onda imate bumerang koji vam se vraća, imate problema u zaštiti životne sredine, imate problema da odgovrite na uslove na koje ste se obavezali, i na kraju velike zdravstvene probleme do kojih može doći, a čije je lečenje daleko skuplje nego preventiva“.

S druge strane, tu je i deo koji se odnosi na obaveze koje je Srbija prihvatila u uusklađivanju propisa sa propisima Evropske Unije.

„Moramo da stvorimo uslove za jedno predvidivo poslovanje, poslovne planove i rast industrije i da bude realno to dostizanje ciljeva koji su za nas opredeljeni, koje od nas traži Evropska Unija u procesu pridruživanja. Do  2019. godine moramo da implementiramo određen broj zakona i da dostignemo određene količine i ciljeve koji se odnose na prikupljanje otpada po glavi stanovnika, električnog, plastičnog i drugog, inače ulazimo u veliki problem“.

Stvari će se dovesti u red samo vraćanjem Fonda za zaštitu životne sredine, a to se očekuje u narednoj godini. Ovo podrazumeva vraćanje fonda i vraćanje kvartalnog ritma za isplate i, kako navodi naša sagovornica, tek tada možemo očekivati nastavak trendova koje smo imali 2011. godine.

Reciklaža kao biznis

Reciklažni proces je takav da sakupljanje sirovina, transport, utrošeni energenti i prerada koštaju mnogo više nego što je vrednost dobijenog reciklata. Upravo zato postoji eko-taksa iz koje recikleri nadoknađuju razliku u novcu.

„S jedne strane zagađivač mora da uplati eko-taksu i mi kao građani je platimo u ceni proizvoda i ona bude nakon izvršene kontrole od strane države – da li je recikler na adekvatan način izvršio tretman otpada i da li je zbrinuo otpad koji je opasan na adekvatan način, ispoštovo sve procedure koje su potrebne u procesu reciklaže. Ako se utvrdi da jeste, dobija određeno priznanje, odnosno dobije zapisnik da je to urađeno na zakonom predviđen način  i na osnovu toga država mu isplaćuje nadoknadu, odnosno sredstva za izvršen posao“, navodi Ana.

Recikleri se mogu posmatrati kao neko ko je zadužen da obavi posao, koji je svakako neophodno uraditi. Država je vlasnik otpada i na kraju odgovorna za stanje u ovom sektoru, ali i u domenu koji se tiče zaštite životne sredine.

„Znači, svi ti recikleri su zapravo izvođači radova u cilju zbvrinjavanja otpada i zaštite životne sredine. To bi bilo u najkraćem  kako funkcioniše sistem i zato je jako važno da svi učesnici poštuju svoj deo obaveze, zapravo da zagađivači plaćaju eko- taksu, da ta eko- taksa bude potrošena upravo na oblast zaštite životne sredine. Nije to samo za reciklažu, to je i za druge projekte, zaštite voda, vazduha, i svih drugihh segmenata gde postoje zagađenja“, zaključuje Ana Petrović Vuikićević .