U naslovu ovog teksta sadržan je jednostavan a ujedno efektan savet kako da se ponašate na internetu a da ostanete van zone web rizika. Savet dolazi od Srđanom Blagojevića, predsednika Udruženja sudskih veštaka za IT tehnologije, predavača i stručnjaka za oblast bezbednosti na internetu.

Bezbednost na netu može se plastično opisati. „Kao što kad izađemo napolje na ulicu, moramo da  se čuvamo mračnih ulica, da ne ulazimo u hodnike bez svetla, da ne ulazimo u liftove gde nema struje, i da se ne krećemo po krajevima gde ima puno kriminalaca, isto  tako i u oblasti informacione tehnologije mora da budemo svesni da  postoje opasne zone u koje ne treba ulaziti i da ne treba sve što leti, ne treba kliknuti na to, a ljudi imaju poriv da kliknu na sve što im se pojavi. Samo malo manje kliktanja i bićemo sigurniji. I malo više razmišljanja i bićemo sigurniji,“ kaže Srđan Blagojević.

Glavni rizici za odrasli svet na internetu su krađe podataka i krađe novca. Prvi rizik najbolje ilustruje poznati slučaj Zappos iz 2012-te godine, kada su   sajber kriminalci došli u posed dvadesetčetiri miliona korisničkih naloga ove aplikacije za e-trgovinu. U nalozima su bili e-mail adrese, brojevi telefona i delovi brojeva sa kreditnih kartica. Kakvu vrednost za hakere imaju naši lični podaci? Ako dođe do dvadeset miliona e-mail adresa, može ih na crnom tržištu prodati za 100.000 dolara. Ili ih može koristiti kao takozvane fishing poruke, ili za lažne identitete i druge zloupotrebe u spirali visokotehnološkog kriminala. Šta god da urade hakeri, šteta može biti ogromna. Zbog toga je bitno da, recimo, ne koristimo on line banking u otvorenim, besplatnim WiFi mrežama, u kafićima, na javnim prostorima. Takođe da svoje uređaje i aplikacije zaštitimo jakim lozinkama, i da sadržaje koji liče na fishing (pecanje) uopšte ne otvaramo, odnosno da ne klikćemo bez samokontrole na sumnjive poruke. Kao i da  e-mailove u kojima se od nas traži da ostavimo podatke, pozovemo nepoznate telefone ili nešto platimo ignorišemo, savetuje Srđan Blagojević. Ovakve e-mailove čak i kada izgleda kao da dolaze sa poznate e-mail adrese, treba duplo proveravati. Tehnološki kriminal je u stanju da stvori iluziju da e-mail dolazi od nekog poznatog, a ustvari se opet radi o hakerima. Zato oprez nikad nije suvišan.

Ako je šteta već načinjena, postoje procedure i organi koji vode istrage. Nažalost, zakoni i mehanizmi u ovoj borbi u celom svetu ne prate tempo razvoja visokotehnološkog kriminala, podseća Blagojević. Brzina i mogućnosti IT tehnologija čine da je ovaj kriminal međunarodni, brz, da se razvija ukorak sa tehnologijama i da za njega ne postoje fizičke granice jedne zemlje.

Kod nas je situacija još specifičnija. Imamo Zakon o informacionoj bezbednosti, ali, on je nepotpun. „U suštini, država bi morala da štiti i pojedince i kompanije jednako kako štiti svoje državne organe i svoje kompanije. Znači ta zaštita mora da se prenese na sve građane. Nažalost, kod nas je ipak odvojena još uvek, i  to se iz istorije prenosi ovamo, taj odnos prema državnoj imovini, odnosno u ono vreme društvenoj imovini i privatnoj imovini. Te dve imovine nisu izjednačene, ukoliko se izvrši napad na jednu, akcija države je na jedan način ukoliko se izvrši napad na drugu, reakcija je potpuno drugačija,“ kaže Blagojević i dodaje da tu treba još mnogo raditi.

Izvor: Produkcija KC Media