Paradoks iz naslova  pominje medijsku nepismenost. Šta danas znači biti medijski pismen i zašto ni savršeno baratanje sredstvima komunikacije, uključujući sve društvene platforme ne mora podrazumevati obaveštenost njihovih korisnika? A čak ni sposobnost razlikovanja stvarne informacije od puke laži.

Internet je neverovatno ubrzao širenje i domen informacija svake vrste, ali i dezinformacija. Paradoksalno ovo obilje informacija kojima smo zasuti ne znači da smo bolje informisani. Bombardovanje informacijama je jedan od uzroka, smatra Tanja Đukić iz Medija i reform centra: „Moramo biti svesni da su građani i građanke koji nemaju osnovne ideje i osnovna znanja o medijskoj pismenosti, da su oni potpuno zbunjeni, čitavog dana su bombardovani informacijama, kako se to u teoriji kaže, tuširani informacijama, da oni jednostavno ne mogu da razaznaju šta je prava vest, šta je lažna vest, šta je poluistina, šta je dezinformacija.“

Da bombardovanje informacijama sputava naše sposobnosti poimanja realnosti, to potvrđuju mnoge analize Centra za nove medije Liber. „Mi smo tako okruženi i bombardovani informacijama da mi ne možemo svaku stvar da proveravamo. To znači da nama lako promakne i fejknjuz i neki biznis astroturfing i neki nalog koji je botovski dok verujemo da nam je neko sagovornik. Mi ne možemo bukvalno svaku stvar da proveravamo i znači nije to više pitanje toga da li smo mi medijski pismeni ili ne – jesmo, nego je pitanje imamo li mi vremena da svaku informaciju proveravamo – nemamo,“ objašnjava Tanja Vehovec.

U mreži društvenih mreža

Paradoksi ove vrste očigledni su najviše na društvenim mrežama. One su nam dale slobodu deljenja i širenja informacija i reakcija, ali razvile su nam i iluzije o izvorima tih informacija. „S jedne strane one zaista doprinose informisanju društva kao takvog, ali s druge strane otvaraju nove probleme u informisanju i komunikaciji, odnosno opasnosti, zato što ta činjenica da pojedinci veruju drugim pojedincima kod kojih se informišu kroz društvene mreže ne mora da bude i u potpunosti zasnovana na istinitosti,“ kaže profesorka na Ekonomskom fakultetu Galjina Ognjanov.

Marko Nedeljković iz Centra za profesionalizaciju medija CEPROM problem vidi u više u površnosti kreatora sadržaja, u medijima, a manje u društvenim mrežama. „Način na koji su mediji ušli u tu trku sa društvenim mrežama sa privlačenjem samo nekih brojeva, dakle da neko uđe na taj tekst bez nekih analiza koliko smo mi pružili tim čitaocima samim kvalitetom tog sadržaja, koliko se oni zadržavaju na tom tekstu i koliko zaista mogu da saznaju korisnih informacija, mislim da je to rezultiralo tim tom nekom praksom tako da su nam društvene mreže postale zapravo jedna vrlo značajna alternativa.“

Šta danas znači biti medijski pismen?

Tijana Femić iz Medija i reform centra Niš kaže da je medijski pismen „čovek koji je u stvari funkcionalan u ovom svetu informacija znači da ima kritički odnos prema informacijama koje ga okružuju, da je svestan svoje odgovornosti u medijskom i digitalnom svetu ali i onoga šta pročita, u stvari da ima tu neku veštinu da u ovom moru informacija prepozna šta je to zaista vest a šta je neka vrsta kampanje.“ Tatjana Đukić ističe da je „medijska pismenost neodvojiv je deo političke pismenosti. To znači da mi jednostavno da bismo doneli bilo koju odluku koja se tiče naših života moramo da imamo osnovna znanja iz medijske i informacione pismenosti zbog toga što najveći broj informacija koje utiču na naše donošenje odluka dolaze upravo posredstvom medija.“

Za medijsku pismenost neophodno je napraviti bitnu razliku između tri vrste sadržaja: novinarske informacije, priča iz sveta odnosa s javnošću i sadržaje čistog marketinga. To pojednostavljeno znači uvideti da li nas neko stvarno informiše ili nam nešto prodaje. „Zaista je danas teško razlučiti šta je prava informacija, a šta je informacija plasirana zarad nekog interesa koji više vuče ka marketingu nego prema pravu javnosti da bude informisana o dešavanjima unutar neke organizacije. Tako da je zaista neophodno raditi na medijskoj pismenosti, na edukaciji, kako bi se upravo ta granica između oglašavanja i odnosa s javnošću činila vidljivom i razumljivom javnosti,“ zaključuje Galjina Ognjanov.

S.Ć.