Kraft pivarstvo u Srbiji trenutno živi svoj bum. Reč je o malim, mikro i nano pivarama koje proizvode zanatasko pivo, znatno višeg i boljeg kvaliteta nego ono koje se može naći na rafovima prehrambenih radnji. Kraft pivarstvo u Srbiji razvija se nekoliko godina unazad, a danas na domaćem terenu posluje preko deset mikropivara.

Proizvodnja zanatskog piva počela je u Americi pre skoro 40 godina, a pre 20 se na američkom tržištu dogodio bum. U Evropi u proizvodnji kraft piva prednjače Nemačka i Češka. Kod nas se sve ovo razvija u poslednje dve- tri godine.

„Mi smo na nekom zadnjem talasu razvijanja ovakve proizvodnje, tako da ne verujem da će skorije doći do zasićenja tržišta“, za portal Energynews objašnjava Vladimir Stojković iz mikropivare Dogma.“Definitivno jeste bum sada kod nas, jeste da izgleda da se sve dešava odjednom, u sličnom trenutku pojavilo se desetak mikropivara u Srbiji, ali to nije mnogo. Mislim da je ovo prilično održiv biznis za Srbiju“.

Pivara Dogma je sa svojim proizvodima na tržištu nešto duže od godinu dana. Čitav posao je pokrenut iz velikog entuzijazma, ali bilo je potrebno dosta detaljnih planova i ulaganja da bi pogon za proizvodnju počeo sa radom.

„Ideja je bila da se napravi kapacitet koji će biti održiv u narednoj dekadi. Zato smo uzeli kapacitet od 20 hektolitara kuvanja. Kasnije ćemo samo fermentorima i kapacitetom punjenja flaša proširivati proizvodnju. Sama investicija je na nivou od nekih 300 – 350 hiljada evra“, kaže Vladimir Stojković. „Deluje kao velika industrija i jeste za pojam mikropivara i zanatskog pivarstva, ali ne može da se poredi sa industrijskim kapacitetima“.

Još jedno poređenje je kvalitet. Zanatska piva se prave od daleko kvalitetnijih sastojaka od industrijskih.

„Sirovine koje koristimo su uglavnom iz uvoza, kod nas još uvek ne mogu toliko kvalitetni sastojci da se nađu, ali biće i toga. Sva naša piva su, osim piva milk stout koje obiluje laktozom i tamno je, inspirisana snažnom hmeljnom aromom. Mi uglavnom proizvodimo ejl piva, pivo za svaki dan je Svetionik, a malo jača varijanta za ljubitelje je Hoptopod IPA. Miss Quince je pivo sa blagom aromom dunje“, navodi Vladimir Stojković.

Za sam biznis pravljenja piva, kako kaže Vladimir, može se reći da je dinamičan i ubudljiv, ali posao kao i svaki, nije lak.

„Ljudi kad čuju čime se bavimo uglavnom misle da je to posao iz snova, degustiranje piva ceo dan, ali nije“, kroz smeh kaže Vladimir Stojković i objašnjava: „Ovo je ozbiljan posao i ozbiljno fizički zahtevan, 80 odsto je fizikalija, a 20 odsto je negovanje, čuvanje piva u fermentorima. Jako je bitno da se poštuje sve, od spremanja sirovina za kuvanje, procedure su jasne i one se rade svaka tačno na vreme. Koncentracija mora da bude visoka, nije šala. Jedno kuvanje piva traje 6 do 8 sati. Čim se ohladi, dodaje se kvasac i odmah počinje nega u fermentorima, od koje zavisi kakav će identitet imati pivo“.

Razbeerbriga je još jedna mala pivara koja je sa radom započela pre dve godine. Nekoliko vrsta ejl piva kuva se u maloj fabrici u Bukovcu, u blizini Novog Sada.

„U našoj ponudi imamo pet vrsta piva i uglavnom pravimo piva gornjeg vrenja, odnosno ejl. Male pivare uglavnom prave ejlove jer se njihovi ukusi najbolje difreneciraju od industrijskih piva na koja su ljudi navikli“, objašnjava Boris Popov, jedan od osnivača Razbeerbrige. „Temper pivo nam je pivo za svaki dan, osnovno da kažem, namenjeno najširoj publici.  Od laganih varijanti još je tu Session IPA, pivo sa manje alkohola. Jače varijante su Black Rider, tamno pivo i Stalker, daleko najjače. Ono na šta smo posebno ponosni je Bandiera Rossa, crveno pivo koje smo napravili u saradnji sa proizvođačima hmelja u Srbiji“.

U ovakvoj proizvodnji jedini problemi odnosi se na cene sirovina koje se koriste za kuvanje kvalitetnog kraft piva.

„Problem kod nas je taj što su naša piva u proizvodnji jako skupa i do krajnjeg korisnika ne dolaze po baš popularnim cenama, dosta su skuplja od industrijskih“, kaže Boris Popov. „Naše sirovine koštaju isto kao u Sloveniji ili Nemačkoj, a platežna moć našeg stanovništva je daleko manja od stanovništva Evropske Unije, ali nekako se dovijamo“.

Drugi potencijalni problemi su prodajna mesta i marketing.

„To je gerila marketing, da tako kažem, koji se uglavnom oslanja na društvene mreže i dobre preporuke. Kraft pabovi su međusobno povezani i kad stignete na jedno mesto, to je preporuka i za neka druga mesta. Ono što je u početku bio veliki problem je što takvih mesta nije bilo mnogo, ni u Novom Sadu ni u Srbiji. U Novom Sadu je bio jedan pab koji bi točio zanatska piva. Sada ih je bar deset. Kraft scena raste kod nas i veliko je zadovoljstvo biti deo nje“, zaključuje Boris.